Bakice s placa

Svako jutro žena s malim u slingu ode na plac. Nije nama nužno friško povrća svaki dan, nego time osiguramo 1h mira meni za posao. Mali uživa u šetnji, kupe se namjernice a ja uspijem napraviti posao. Neki dan, baš kad je zahladilo, vrate se njih dvoje s placa.

Žena: Te babe su me udavile. Više najradije ne bi išla na plac.
Ja: Što je bilo?
Mali: Kme, kme, guuuu
Žena: Sve do jedne dovikivale su da malom stavim kapu na glavu…
Mali: He, he (dok slušam ženu kreveljim se sinu i povremeno skrivam)
Žena: Koliko sam samo puta čula: Hladno je. Prehladit će se. Tako je mali, stavite mu kapu… Tko bi se sa svima njima raspravljao. Ja mu probam staviti kapu a on odmah u dreku i paniku sve dok je ne skine.
Ja: Nije mali bedast. Zna on kad mu je hladno.
Mali: He, he, ba-ba-ba-bu
Žena: Znam, ali babe nemaju drugog posla nego petljat se jel mu je hladno ili ne. Skoro sam ih sve negdje poslala. Nek gledaju svoja posla.

Plac u meni budi dvojake osjećaje. Volim povremenu vrevu, trgovinu, cjenkanje, muvanu, puno voća i povrća. Dok sa druge strane ne jednom su me izludili ti prodavači. Uvijek nekako nađu razloga da vam se obrate, pozdravljaju, nude, ne daju vam mira. Više nego jednom pobjegao sam od placa u bijesu od silnog navaljivanja na moj novčanik. Također treba spomenuti vaganje gdje u startu vjerujem da vaga radi u njihovu korist, pogotovo s onim starim izlizanim. Nema šanse da skužim koliko oni iznose dok veseli prodavač tvrdi: Eto vidite, to je 14 kuna. Ja plaćam i odlazim s upitnikom o kakvoj se matematici ovdje radi. Sad su neki nabavili digitalne vage. Mojoj sumnji nema kraja, ako je ovo pola kile onda pola kile nije što je nekad bilo.

PS Dobra strana kada ideš s bebonjom u slingu na plac je što svako malo bebač dobije koju voćku-povrćku gratis.